Почетна
Мапа сајта
RSS
При састављању тестамента Николе Которанина 20. октобра 1444. у Смедереву, показало се да је наречени власник дванаест веома скупих и зналачки пробраних књига што је било богатство и у европским размерама. Да упоредимо: барски архиепископ имао је девет, пре свега богослужбених књига, међу којима обавезни мисал и псалтир; библиотеку Шарла Петог - сада национална билиотека Француске, престижна у сваком погледу - чинило је двадесет књига!
По смрти Стефана Лазаревића, библиотеку, и остала добра, по споразуму, наследио је нећак, деспот Ђурађ Бранковић, и пренео у престоно Смедерево. Велики део библиотеке, падом Смедерева, а тиме и Србије, растурен је по свету, крађом, препродајом, немаром, трампом, поклоном и митом, па се скрасише, као урес на ниски слова, у музејима Будимпеште, Санкт Петерсбурга, Москве, Одесе, Париза, Минхена и Хиландара. Тако нас свет упознаје, а да је више среће, памети и разума те би књиге, сада и навек, биле у Србији. Или је, можда, какви смо, боље што нам нису надохват.
Судбину српских књига илуструје прича о путовању и мењању власника Српског псалтира из Минхена који је припадао Ђурађевој библиотеци (деспот га је добио од галског краља Карла Седмог). Књигу је из Смедерева, последњи владар, деспот Стефан (Слепи) пренео у Срем. Његов син Јован поклонио је манастиру Прибина глава код Шида. Одатле је патријарх Пајсије (записавши на њој да је Ђурађева) дао да се у манастиру Врдник укоричи и умножи. Оригиналан рукопис је 1688, после разбијања турске опсаде Беча, присвојио пуковник немачке војске. Наредне године пуковник је псалтир поклонио баварском манастиру Готескал. Почетком XIX века рукопис је премештен у Минхен и отад је познат под именом Српски псалтир из Минхена.
Зна се, у детаље, пут књиге; мало се зна о писцима. Али, то је прича за другу прилику.
У Смедереву је, 1932. излазио часопис "Књижевни круг" (редакција у улици Војводе Степе). У првом броју објављени су прилози неких смедеревских аутора па тако знамо да су постојали: Зарија Лучанин (рођен 1910. у Милошевцу), Павле Недељковић (1909, Раља), Радомир Лукић (1914, Милошевац), Танасије Младеновић, уредник и покретач (1913, Сараорци). У то време у Смедереву је писала Магда Мијачевиц али о њој, у часопису, ни помена. О живописном ритеру тужног лика, Миладину К. Николицу Расинском, ни говора мада је често био на страницама "Гласа подунавља". Часопис је уважио Стјепана Ђ. Игњатовића (1909, Луњевац), који ће 1933. објавити, у наставцима, роман "Сеобе душа" па на говоркања да дело није оригинално браниће се у "Гласу подунавља":
"Роман ни откуда није преписан, као што многи јавно говоре, већ је то лично моја творевина. Зато господа, која има нешто против, нека изволи и писменим путем то да докаже и ја ћу им радо одговорити. Постоји роман 'Сеобе' од г. М. Црњанског али то је само полуиме мог романа. Ја 'Сеобе' нисам чак ни читао."
Знани књижевни почеци у Смедереву сежу до XV века. Непознати Смедеревац 1453. описао је пренос моштију Светог Луке. Чини се да је исти Смедеревац изговорио беседу над одром деспотовим. Следи Михаило Смедеревски (друга половина XVII века). И тако, скоковито, у корацима од по два века ту и тамо нађе се који писац: XV, XVII, па XIX век са Трифуном Ђукићем (1889, Брскут) који није рођен у Смедереву али је снажно утицао на тадашње смедеревске ствараоце.
Милосав Славко Пешић
књижевник
По смрти Стефана Лазаревића, библиотеку, и остала добра, по споразуму, наследио је нећак, деспот Ђурађ Бранковић, и пренео у престоно Смедерево. Велики део библиотеке, падом Смедерева, а тиме и Србије, растурен је по свету, крађом, препродајом, немаром, трампом, поклоном и митом, па се скрасише, као урес на ниски слова, у музејима Будимпеште, Санкт Петерсбурга, Москве, Одесе, Париза, Минхена и Хиландара. Тако нас свет упознаје, а да је више среће, памети и разума те би књиге, сада и навек, биле у Србији. Или је, можда, какви смо, боље што нам нису надохват.
Судбину српских књига илуструје прича о путовању и мењању власника Српског псалтира из Минхена који је припадао Ђурађевој библиотеци (деспот га је добио од галског краља Карла Седмог). Књигу је из Смедерева, последњи владар, деспот Стефан (Слепи) пренео у Срем. Његов син Јован поклонио је манастиру Прибина глава код Шида. Одатле је патријарх Пајсије (записавши на њој да је Ђурађева) дао да се у манастиру Врдник укоричи и умножи. Оригиналан рукопис је 1688, после разбијања турске опсаде Беча, присвојио пуковник немачке војске. Наредне године пуковник је псалтир поклонио баварском манастиру Готескал. Почетком XIX века рукопис је премештен у Минхен и отад је познат под именом Српски псалтир из Минхена.
Зна се, у детаље, пут књиге; мало се зна о писцима. Али, то је прича за другу прилику.
У Смедереву је, 1932. излазио часопис "Књижевни круг" (редакција у улици Војводе Степе). У првом броју објављени су прилози неких смедеревских аутора па тако знамо да су постојали: Зарија Лучанин (рођен 1910. у Милошевцу), Павле Недељковић (1909, Раља), Радомир Лукић (1914, Милошевац), Танасије Младеновић, уредник и покретач (1913, Сараорци). У то време у Смедереву је писала Магда Мијачевиц али о њој, у часопису, ни помена. О живописном ритеру тужног лика, Миладину К. Николицу Расинском, ни говора мада је често био на страницама "Гласа подунавља". Часопис је уважио Стјепана Ђ. Игњатовића (1909, Луњевац), који ће 1933. објавити, у наставцима, роман "Сеобе душа" па на говоркања да дело није оригинално браниће се у "Гласу подунавља":
"Роман ни откуда није преписан, као што многи јавно говоре, већ је то лично моја творевина. Зато господа, која има нешто против, нека изволи и писменим путем то да докаже и ја ћу им радо одговорити. Постоји роман 'Сеобе' од г. М. Црњанског али то је само полуиме мог романа. Ја 'Сеобе' нисам чак ни читао."
Знани књижевни почеци у Смедереву сежу до XV века. Непознати Смедеревац 1453. описао је пренос моштију Светог Луке. Чини се да је исти Смедеревац изговорио беседу над одром деспотовим. Следи Михаило Смедеревски (друга половина XVII века). И тако, скоковито, у корацима од по два века ту и тамо нађе се који писац: XV, XVII, па XIX век са Трифуном Ђукићем (1889, Брскут) који није рођен у Смедереву али је снажно утицао на тадашње смедеревске ствараоце.
Милосав Славко Пешић
књижевник
√ Књижевни клуб
Историјат
Књижевни клуб Смедерево је Удружење писаца Смедерева који је настао из бурне књижевне прошлости овог старог града.
Данашњи Књижевни клуб Смедерево основан је 1969. године. Клуб је самостално нестраначко удружења грађана у које су се књижевни ствараоци и љубитељи литературе добровољно удружили да би унапредили књижевно стваралаштво, допринели пропагирању и популарисању писане речи, развили издавачку делатност и афирмисали завичајне ауторе.
Књижевни клуб Смедерево има 130 чланова, међу којима је десет чланова Удружења књижевника Србије и један члан Удружења књижевника Македоније.
Циљеви
Клуб остварује своју делатност на територији општине Смедерево, Србије и Југославије. Основни циљеви и задаци Клуба су да:
окупља књижевне ствараоце и љубитеље литературе на територији општине Смедерево,организује све облике књижевног рада и деловања,организује књижевне сусрете, трибине, манифестације, фестивале, смотре и друге књижевне делатности, негује и афирмише књижевно стваралаштво својих чланова, се бави издавачком делатношћу, подстиче младе на књижевно стваралаштво и ствара услове за развој младих литерарних талената,
се залаже за слободу писане речи.
До сада је објављено више од 30 књига а годишње се одржи више од 30 књижевних сусрета и промоција. Своју активност Књижевни клуб Смедерево реализује кроз многобројне књижевне програме, сусрете, промоције а пре свега кроз издавачку делатност.
Књиге објављује у библиотекама „Смедеревски Орфеј“, „Зреник“, „Смедерево“, „Сатир“, „Трептај“, „Посебна издања“.
Клуб има устаљени облик активности кроз књижевне сусрете – „Књижевни четвртак“. У организацији Клуба смедеревски песници гостовали су у многим градовима земље и иностранства. Гости Клуба су и многи писци из других градова и удружења
Назив:
Књижевни клуб Смедерево
Председник
Драган Мрдаковић
Адреса:
Карађорђева 5-7,
Поштански фах 118
Тел/фаx: 026/222-678
Историјат
Књижевни клуб Смедерево је Удружење писаца Смедерева који је настао из бурне књижевне прошлости овог старог града.
Данашњи Књижевни клуб Смедерево основан је 1969. године. Клуб је самостално нестраначко удружења грађана у које су се књижевни ствараоци и љубитељи литературе добровољно удружили да би унапредили књижевно стваралаштво, допринели пропагирању и популарисању писане речи, развили издавачку делатност и афирмисали завичајне ауторе.
Књижевни клуб Смедерево има 130 чланова, међу којима је десет чланова Удружења књижевника Србије и један члан Удружења књижевника Македоније.
Циљеви
Клуб остварује своју делатност на територији општине Смедерево, Србије и Југославије. Основни циљеви и задаци Клуба су да:
окупља књижевне ствараоце и љубитеље литературе на територији општине Смедерево,организује све облике књижевног рада и деловања,организује књижевне сусрете, трибине, манифестације, фестивале, смотре и друге књижевне делатности, негује и афирмише књижевно стваралаштво својих чланова, се бави издавачком делатношћу, подстиче младе на књижевно стваралаштво и ствара услове за развој младих литерарних талената,
се залаже за слободу писане речи.
До сада је објављено више од 30 књига а годишње се одржи више од 30 књижевних сусрета и промоција. Своју активност Књижевни клуб Смедерево реализује кроз многобројне књижевне програме, сусрете, промоције а пре свега кроз издавачку делатност.
Књиге објављује у библиотекама „Смедеревски Орфеј“, „Зреник“, „Смедерево“, „Сатир“, „Трептај“, „Посебна издања“.
Клуб има устаљени облик активности кроз књижевне сусрете – „Књижевни четвртак“. У организацији Клуба смедеревски песници гостовали су у многим градовима земље и иностранства. Гости Клуба су и многи писци из других градова и удружења
Назив:
Књижевни клуб Смедерево
Председник
Драган Мрдаковић
Адреса:
Карађорђева 5-7,
Поштански фах 118
Тел/фаx: 026/222-678