Одабрали смо за вас

  Чувари пута

СРПСКИ СРЕДЊОВЕКОВНИ УТВРЂЕНИ ГРАДОВИ: СМЕДЕРЕВО

 

Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427, када је Београд по уговору враћен Угарској, Србија остаје без престонице. По одлуци деспота Ђурђа Бранковића, нова престоница подигнута је на ушћу речице Језаве у Дунав. За узор је послужио сам Цариград, град градова, радове надзирао Тома Кантакузин, а градња завршена, невероватно, за само две године. За остварење тог подвига сви у држави поднели су велике жртве. Велелепна престоница, „никла као печурка”, била је тачка на српско златно средњовековље. И поред разарања у оба светска рата, то је и данас једно од најочуванијих средњовековних утврђења у Србији, са потенцијалима који би тек требало да буду озбиљно искоришћени

Пише: Војислав Филиповић


Смедеревски град, површине преко 10 хектара, данас представља једну од највећих средњовековних тврђава у Европи и крајњи домет српског војног градитељског умећа тога времена. Тврђава, првобитно планирана као мањи престони замак, изграђена је у невероватно кратком времену, за само две године, уз велике напоре ослабеле српске деспотовине. Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, наследник Ђурађ Бранковић морао је да преда тадашњу престоницу Београд Мађарима. Тако је српска држава, измучена бројним и дуготрајним ратовима, остала без престоног места. За нову престоницу деспотовине изабрано је стратешки погодно, до тада не тако познато место Смедерево, на ушћу речице Језаве у Дунав. Поред свих других проблема, за подизање новог града морала се добити и дозвола од самог султана, којем је деспот Ђурађ заузврат морао дати велику своту новца и своју кћер Мару за жену. Смедерево је, између осталог, одабрано и због близине Мађарске, те се у случају нужде лако могло склонити на територију северног суседа.
Изградња је започета 1428. године под надзором Томе Кантакузина, брата деспотице Ирине (Јерине), а за узор будућег утврђења узет је сам Цариград.
За две године изграђен је Мали град, у којем се налазио резиденцијални део и палата за пријеме, замишљен као самостална тврђава. Овај град, дворац деспота Ђурђа и његове породице, са свих страна био је опкољен воденим површинама – Дунавом, Језавом и дубоким воденим ровом који је повезивао обе реке, тако да је имао троугаону основу. Уз дворану за пријеме са прозорима који гледају на Дунав налазила се главна, донжон кула, а на осталим деловима бедема још њих пет. У централном делу Малог града био је каменом озидани бунар. На једној од кула које су штитиле прилаз са југа и данас се налази ктиторски натпис деспота Ђурђа са годином, изведен опекама уграђеним у камени зид, што је традиција византијског градитељског наслеђа. У дворани за пријеме – magna sala audentiae, одвијали су се дворски живот и званични послови Деспотовине, а 1434. године помиње се као место где је потписан уговор између Србије и Венеције. У овоме делу утврђења, налазили су се и златарска радионица и ковница новца, али и библиотека са преписивачком школом.

МИРА ВИШЕ НИЈЕ БИЛО

Изградња Великог града, такође троугаоне основе, у највећој мери завршена је до 1439. године. Тај простор је био осмишљен као место градског, придворног насеља, опасан широким бедемима и 19 кула висине преко 20 метара. Са јужне стране града, на том делу бедема, постављено је 11 кула, зидова дебелих невероватних 4,5 метара. Испред њих се налазио широки ров испуњен водом. Велики град имао је укупно пет улаза. Један од њих, онај који је излазио на Дунав, био је широк чак пет метара и вероватно служио као канал и пристаниште за мање бојне бродове (шајке).
Изван бедема Великог града постојало је и предграђе, опасано сувим рововима и земљаним бедемима, али се оно није очувало, тако да данас немамо много података о овом делу средњовековног Смедерева.
Након освајања утврђења, Турци су изван бедема оба града доградили ниски камени зид који је повезивао три полигоналне артиљеријске куле на рубовима тврђаве.
Одмах по завршетку градње Малог града, 1439. године, турски султан Мурат II напада Смедерево и осваја га. Деспот Ђурађ бежи у Зету, али услед неповољних прилика долази на мађарски двор. После неколико година припрема, 1443. велика војска, на челу са краљем Владиславом, деспотом Ђурђем и Јаношем Хуњадијем (Сибињанин Јанком), прелази на турску територију и у тзв. Дугој војни осваја централне делове Балкана, дошавши до Софије. Посредовањем султаније Маре и деспота Ђурђа, мир је потписан у Сегедину 1444. године. На основу споразума, деспоту је поред Смедерева, враћено још 24 утврђена града, између осталих и Ново Брдо, Крушевац и Голубац. Деспот се у августу 1444. године свечано вратио у свој престони град.
Мир ипак није дуго потрајао. Муратов наследник Мехмед II Освајач опседа Смедерево 1456, само три године након пада Цариграда. Иако је напад одбијен, деспот умире исте године. Ослабљену српску деспотовину Турци освајају 1459. године, када је, поред осталих градова, пало и Смедерево.
И поред разарања у Првом и Другом светском рату, Смедеревски град и даље је једно од најочуванијих средњовековних утврђења у Србији.

***
Храм

Стари су то добро знали: за ваљано заснивање града, осим тврдих бедема и живе воде, неопходан је био и храм. Олтар храма је онај сакрални камен којим се темељи града не укопавају у земљу него у небо.
И унутар смедеревског града, наравно, поред бројних зграда војне и цивилне намене, налазила се и велика црква. Била је посвећена Благовестима, а деспот Ђурађ је из Епира у њу пренео мошти светог апостола и јеванђелисте Луке.

 

  Историјски архив Смедерево

Смедерево и Смедеревци у ликовној уметности

Стара Смедеревка

Арсеније Петровић, Портрет Старе Смедеревке, око 1844, уље на платну, 79 х 59 цм, инв. бр. 128, вл. Музеј у Смедереву

Средином 19. века, прецизније 1844. године, у години када је насликан портрет „Старе Смедеревке“, у смедеревској вароши убрзано је стасавао слој имућних  људи, пре свега трговаца и занатлија. Иако формално још увек у Смедеревском граду, Турци су у ово време у највећем броју напустили Смедерево. Леонтије Павловић у књизи „Смедерево у XIX веку“ наводи да је ове године у Смедереву било 3265 српских становника, који су живели у 743 куће и 750 турских становника у 150 кућа. Смедеревци су у ово време већ били подвојени на обреновићевце и карађорђевићевце, што је често био извор неспоразума међу имућнијим грађанима, око различитих питања важних за град. Кнежеви и краљеви владарског дома Обреновић, својим летњим доменом  у Смедереву, утврђеним 1827. године на Плавинцу, значајно су утицали  на живот и развој  Смедерева током читавог 19. века.  Богатством и угледом издвајале су се породица проте Милутина Банића,  ученог Антонија Протића, трговаца Стевана Кузмановића-Кршљанина, Петра Спасојевића, Дине Манчића,  Настаса Томића-Калкаљере, Кузмана Марића... Идеал свих ових породица био је да буду овековечени на сликарским платнима, такође, и на фотографијама породичних албума који су имали да красе, сваки на свој начин,  репрезентативне салоне њихових нових кућа. Најбољи српски сликари овог времена, међу које се свакако убраја и Арсеније Петровић, неуморно су портретисали српско грађанство.

Мр Снежана Цветковић

Смедерево је једини град у Србији који има сорту грожђа, чија се посустала производња сада оживљава.

ВИНСКИ ГРАД, СМЕДЕРЕВСКА СВЕТКОВИНА

Привредни преглед, 12.02.2010.
Драго Делић

 Један од најпознатијих смедеревских виноградара свакако је кнез и владар Србије у првој половини 19. века Милош Обреновић, који је на локалитету, данас познатом као Плавинац, узгајао племениту винову лозу.

Смедерево
      Вински град је својеврсна светковина вина и грожђа која је први пут отворена у оквиру програма 122. смедеревске јесени ( 2009.) Атрактивни фестивал вина, такмичарског је карактера и окупио је власнике винарских подрума из Смедерева и околине који посетиоцима нуде своје производе. Под називом Вински град, овај етнокутак са својеврсним бачвама уоблику кућица има своје уличице које носе имена вина по којима је ово поднеблје од давнина чувено.

У трећем веку нове ере, римски цар Марко Аурелије Проб, засадио је прве чокоте винове лозе на Монс Ауреусу, Златном брду изнад Орешца, на самом приобаљу Дунава, затим на подручју Југова, Редута, Ћириловца, на падинама Петријевског потока и свим осталим, за винову лозу, благородним теренима.
     Један од најпознатијих смедеревских виноградара свакако је кнез и владар Србије у првој половини 19. века Милош Обреновић, који је на локалитету, данас познатом као Плавинац, узгајао племениту винову лозу.
     Свесни племенитости рода који је потицао из њихових винограда, 1889. године, смедеревски  виноградари су се први пут подичили својим грожђем и вином врхунског квалитета. Отада се у славу грожђа и вина у Смедереву, са краћим прекидима, с јесени организовала пољопривредна изложба, те тако ове године Смедерево обележава 110 година од првог сајма.
      Ваља рећи и то да је 1909. године основана Смедеревска виноградарска задруга тако да имамо још један јубилеј вредан пажње – 100 година од оснивања Виноградарске задруге у Смедереву
 
      Кућице у Винском граду су изграђене од аутентичних бачви и буради старих неколико стотина година (прилагођених сајамској намени), које су истовремено и изложбени експонати. Бајковити изглед, архаични материјали и технике које су коришћене приликом “адаптације” објеката оживеће, пред Вашим очима, део времена готово изгубљеног у историји.
   
       Намера је града да допринесе ревитализацији винограда и повећању производње вина на овом, за гајење винове лозе, Богом даном подручју. Винари – житељи Винског града и њихови гости у прилици су да се врате у не тако давну прошлост, која на одређен начин представља баштину и наслеђа Смедерева и Србије 18. и 19. века. Град Смедерево жели да врати епитет чувеног виногорја, бренд “Смедеревка” и репутацију врхунских произвођача вина. Отварање Винског града је још један корак напред у том настојању каже за “Привредни преглед” Предраг Умичевић, градоначелник Смедерева.
       Идеја стварања Винског града, направљеног од аутентичних винских бачви и буради старих неколико стотина година, који су истовремено експонати у функцији живе приче, бајковитог изгледа протеклих времена, представља изгубљени део историје оживљен у Винском граду.
     Желећи да вратимо аутохтону сорту “Смедеревка” на место које јој припада како би Смедерево било заступљено на мапи винских градова Европе, одлучили смо се на овај први корак са жељом да више не живимо на ловорикама старе славе, већ да заузмемо место које смо имали и које нам припада по посебности историје и поднебља грожђа и вина, истиче Ирена Кунић, помоћница градоначелника Смедерева.

Летњиковац Обреновића у Смедереву

Блиц, Мирослав Ђорђевић

        Надомак Смедерева, у делу града који Смедеревци знају као Плавинац, недалеко од Београдског пута, на брду са погледом на Дунав и банатску равницу с његове друге стране, налази се Вила Обреновића. Нагдашњи летњиковац ове династије без сумње је културни и историјски споменик вредан пажње, али је он, нажалост, још увек доступан малом броју посетилаца.

       Вила се налази у винограду Обреновића, који је виспрени и далекомислећи књаз Милош купио од Турака, 1827. или 1829. године, не слажу се баш историчари око датума. Ту је 1833. саградио вински подрум са  кућом над њим. Већ тада је имао идеју да за себе ту изгради двор, или летњу резиденцију, можда. Остала је записана преписка са непознатим бечким архитектом кога је Милош био намеран да ангажује. Бечлија је Милошу послао седам питања, те да ли је палата у вароши или изван ње, да ли је у близини вода, па да ли ће  владар ту живети са породицом или сам, какво грејање планирају.... Од питања, много су занимљивији одговори који подоста говоре и о Милошу, његовим плановима и схватањима, па и о временима ондашњим. Тако Милош, између осталог, Бечлији отписује:
" Палата ће бити за сада на крају вароши, но правиће се временом јоште остала јавна и приватна зданија, тако да ће временом палата у среди вароши бити... За Господара, његову фамилију и неко число његови лични служитеља... Магаза за каруце, штала за 60 коња, коморе за ствари и неколико канцеларија у којима ће се економическа и остала приватна дјела Књажеског двора свршавати, капела шуле и театер неће требати....Једно две, три собе нека буду са италијанским, а све остале са бечким фурунама".
       До договора и градње ове и овакве палате није дошло. Тек тридесетак година касније, 1865. за време владавине Михаилове, имање добија објекат и функцију летњиковца. Кнез Михаило је често боравио у свом винограду, обнављао саднице и лично присуствовао бербама. Његову љубав према смедеревском крају није баш делио кнез Милан, син Милошевог брата Јеврема, који га је наследио. Како и би када га је за овај везивала неугодна епизода у народном предању позната као "смедеревски намештај" или "смедеревски нужник". Има неслагања и опречних тумачења, да ли је догађај био пука случајност или прави атентат, тек извесни пољски клозет овде је пропао под књазовом тежином, а Милан се спасао пуцањем из пиштоља, дозвавши тако дежурног ађутанта да га из "зна се чега" извади.
       Вила је правом вилом постала ипак тек за власти краља Александра Обреновића. Он је био тај који је 1897. године реконструисао и доградио већ постојеће здање. На наговор краљице мајке Наталије, ангажовао је дворског архитекту Јована Илкића, бечког ђака, који вилу преображава у "швајцарском стилу" додавањем две истурене угаоне куле. Илкић је, иначе, аутор здања Народне скупштине у Београду, као и хотела "Москва" и Официрског дома- СКЦ-а, да поменемо само најпознатија.
       Након венчања Александра и Драге Машин, вила постаје њихов летњи двор у коме су често боравили. Са овог места је обнародована и вест о трудноћи краљице Драге. Ипак, ни ти чести боравци и парадирање у Смедереву нису учинили да Обреновићи стекну већу наклоност овдашњег становништва. Стално је тињао сукоб између обреновићеваца и овде много више него на другим местима присутних карађорђевићеваца. Тако је остала забележена анегдота о говору председника смедеревске општине Живка Пандутовића приликом дочека пароброда са краљевским паром 1902. године на пристаништу у Смедереву. Бројном окупљеном народу, Пандуровић се овако обратио : " Браћо и сестре, грађани града Смедерева! Ми смо се овде сакупили да дочекамо и поздравимо милога нам краља Александра, госпођу му Драгу, оца му Милана и милу му мајку Наталију!". Ту се народ усталасао, па се чуло и : " Знам те, Жико, платићеш ми кад дођеш у Београд!". Александар се ипак није осветио Жики, није довољно дуго поживео.
       После мајског преврата, убиства Александровог и Драгиног, и силаска Обреновића са власти, краљица Наталија је поклонила имање са вилом породици Орешковић, која је годинама била у служби династије. Орешковићи су га држали све до краја Другог светског рата, када је постало " државна својина" што је, у неку руку, и данас.
       Прво је вила служила органима Народне милиције као одмаралиште, да би потом постала обекат репрезентације ФНР Југославије, под именом "Златни брег" у коме је у више наврата боравио и сам Броз. Између осталих, долазио је ту и са Сукарном 1956. Нешто мало потом, од 1957. до 1961. године, вила доживљава своју последњу велику трансформацију. Мада је чак било говора да се објекат " због дотрајалости и клизишта" сруши, и изгради "нови и лепши", Савет за културу је ипак некако успео да "другове" одговори од те намере. Уместо тога ангажовани су архитекта Богдан Богдановић и сликари Пеђа Милосављевић и Миодраг Б. Протић. Богдановић је надгледао реконструкцију здања, а Милосављевић и Протић су били задужени за ентеријер. Са виле су уклоњени сви дрвени декоративни елементи, а приземље је истакнуто локалним каменом и гранитним блоковима на предњем платоу, који је украшен и фонтаном са скулптуром "Леда са лабудом", радом Оље Ивањицки. Стилизација виле је потпуно промењена, тако да она сада има све одлике класицистичког здања. Уређен је и парк који је окружује, у залеђу постављен ружичњак. Тада је набављен и одговарајући стилски намештај, а данашњи изглед ентеријера је, у ствари, поставка Историјског музеја Србије из 1996. године.
       У међувремену угостио је " Златни брег" многе: од Станета Доланца, Драже Марковића, преко Мирка Маријановића, Влајка Стојиљковића, Јовице Станишића, па Мирка Цветковића до Дијега Марадоне. У последње време ово место је постало сликаније но икада у својој историји, пошто се испоставило као идеалан амбијент и декор за филмове и телевизијске серије и драму.
       Вила је, упркос дугогодишњем инсистирању овдашњих историчара и других стручњака, тек у августу прошле године добила статус споменика културе. Овај податак, као и многе из овог текста, сазнајемо од магистра Снежане Цветковић, кустоса смедеревског музеја, ауторске књиге "Вила деинастије Обреновић у Смедереву". Вила је и даље недоступна јавности, пошто је то "репрезентативни објекат затвореног типа", посета није могућа без дозволе Управе за заједничке послове Владе Србије.